Ništa se ne dogadja, novac niko ne daje. I tu za mene najednom nastaje mrak, ja u stvari više ništa ne znam. Samo ovako držim dijete, s obzirom da je to sjedište i dosta malo, sin stoji i on se ovako drži za dva sjedišta a glavica mu ovako pada. Malo spava, malo ne. Ne znam koliko dugo smo tako bili. Predugo. Najednom ja osjetim da mi neko uzima tašnu. Imala sam preko ramena neku tašnicu, na toj tašnici je moje dijete. U toj tašni su bili pasoši ili ne znam, mislim pasoši da su bili. Ali ja ne mogu da se...uo pšte glava mi je tako negdje pala nazad i ja ne mogu tu glavu da vratim i jedino što znam je da svojom poslednjom voljom držim to dijete. I to nešto traje, neko kopanje po meni. Al to se završi u nekom momentu i ja nevjerojatnom voljom nekako vratim glavu, i kao da su mi oči ostale tamo, vratim i te oči nekako nazad, progledam i vidim da više nikog nema u autobusu, da sin i dalje jadničak se drži ovako i da mu ta glavica pada, on spava stojeći. Pogledam na dijete, na Andreu a ona visi, visi potpuno visi kao lutka krpena! Ja sad pokušavam da čujem da li diše, ne mogu da to registrujem uopšte. Šta se dogadja uopšte, jel ona živa? Ne znam, nemam nikakav signal! A sad se bojim da bilo kako reagujem, nema mi ko pomoći, prosto sam sama pod kapom nebeskom. A taj sin je pored mene, neću ni njega da uplašim. Ja ne znam šta bi mi mogao pomoći. I ja sad idem, ko zna kojom snagom instinkta, tražim nešto rukom i otvaram tu tašnu u kojoj nadjem, napipam jednu kesicu sa šećerom. A na kesici piše - ako volite plavu boju. A to je moja omiljena boja. Dakle, ja sam tu kesicu, to je bilo u nekoj kafani, stavila i zaboravila u toj tašni. Ona je bila onako skroz potrošena. Otvorim, i ja sad toj mojoj djevojčici ovako kako je držim, taj šećer stavljam u usta koja su blago otvorena. Sasvim malo, mrvicu po mrvicu ali ništa, ništa, apsolutno ništa...ali ja i dalje i dalje stavljam, drobim taj šećer i stalno molim se, ne znam čemu više! I ona u jednom momentu napravi potez jezikom, poliže taj šećer i ja tako shvatim da ona je živa. Da je to možda vratilo, to ju je po mom mišljenju vratilo u život! Taj šećer, ta energija, ne znam više šta. I ona se samo malo promeškolji i ja kad sam vidjela da je živa, meni je već naravno bilo lakše. I onda samo sam gledala njih dvoje. Autobus napokon kreće, uopšte ne znam nakon čega. Da li je neko platio, nije platio, šta se desilo. To se uopšte dalje ne sećam jer je sva moja pažnja bila na toj djeci.
Išla sam na Grbavicu, bio je to jedan grozan dan, kada je gorjelo na Grbavici, kada sam se bojala za majku i sestru i njenu djecu jesu li preživjeli. Jer su takve borbe bile da je to bilo strašno. Toliko se tamo pucalo! Kako smo mi stanovali na brežuljku vidjeli smo Grbavicu i taj haos, ali nismo imali nikakve informacije i ja sam odlučila da tamo odem. Prošla sam pored barikada gdje su me legitimisali. Pitali su me gdje idem a ja sam rekla da idem da vidim da li mi je majka živa. I oni su me pustili, ti iz Federacije. Prešla sam preko mosta Vrbanje, koji se sad zove most Suade Dilberović koja je tu prva poginula. To se ne može opisati, to se samo može doživjeti, to kako sam ja kroz kišu metaka tuda prošla! Sudjeno mi je bilo da preživim! Onda sam ušla u jednu ulicu gdje je bio relativni mir. Pucnjava se čula ali ulica je bila zaklonjena, majka je tu već blizu stanovala. Prošla sam pored gomile četnika, tih sa kokardama, to su vikend četnici bili. Bili su i neki drugi ljudi u uniformama, nisu svi bili četnici. Kad sam došla, mama kad me je vidjela rekla mi je samo : ´Vraćaj se istog trena!´ . Ja sam zgrabila, jer tamo je bilo hrane više, nekako su kupovali, plato jaja. Upravo je bila došla moja sestra i donijela taj plato jaja. Bila su u nekom šupljikavom cekeru, mreži i ja sam ih zgrabila i krenula nazad. Opet su me zaustavljali ti isti kroz koje sam prošla prethodono a nisu ni obratili pažnju na mene. Pitali su me: ´Kuda idete vi? Daj mi ličnu kartu!´. Ja mu dam i on čita: ´Ulica Roze Luksemburg, gde je ovo?´ Kad mi je rekao to „gde“ meni je već bilo dosta! Reka sam: ´Ne znaš gde, bježi kući!´ Zgrabim mu ličnu kartu iz ruke a on kaže: ´Vi ste Alijini...´ i sve tako slično. Ja sam mislila da će možda i pucati za mnom, ali kažem, ja se naknadno plašim. Pošla sam nazad tim mostom, ne znam kako sam se vratila...ne znam. Onda sam po gradu s tim cekerom s jajima išla, da se bar nije vidjelo šta nosim! Ljudi su me zaustavljali i zapitkivali. To je sve nedostatak pameti i to je nevjerojatno kako je čovjeku sužen um u takvim situacijama. Tu uopšte nema uzročno-posledičnog razmišljanja. Apsolutno ne postoji. Taj momenat i ništa drugo. I ja sad idem s tim jajima i zaustavljaju me ljudi tamo i pitaju: ´Odakle vam jaja? Gdje ste ih kupili?´ I ja tek onda shvatim da sam u novoj opasnosti, znači sad sam ja neka ta, neki uljez sa Grbavice koji tu došao medju njih. Kažem: ´Evo tu dole!´. I ja lažem. I cijelo to vrijeme poslije, a to je bio maj a mi smo otišli 5. avgusta, su me ljudi pitali: ´A gdje ti onda nadje jaja?´
Ja sam tad stajala u redu za hljeb jer je neko rekao, vidim ljudi stoje, da treba da dodje kamion sa hljebom. Ništa se nije moglo kupiti, ali su ipak išli, kružili neki kamioni. Ali dal se taj hljeb davao ili prodavao više se ne mogu sjetiti. Znam samo da sam ko luda jurila iz naselja u naselje ne bi li došla do nekog hljeba. Stajala sam tako u redu, bila je neka čudna atmosfera, potpuna tišina. To mjesto je takvo da nije bilo šanse da tamo neka granata padne, jedino da je neko rukom donese pa da je spusti. Stajala sam nekih petnaest, dvadeset minuta u tom redu, posmatrala sam ljude. Bila sam toliko tužna jer sam vidjela ljude, koje tu inače srećem, koji su bili kao u tudjoj garderobi, kao tijela bez duše. Svako je izbjegavao da se pogleda s nekim drugim koga zna jer svi smo izgledali loše. Mnogi su ostali bez zuba, ma strašno, izmršavljeni, mnogi su bili nekog izgubili pa su bili tužni. A ja sam sebi odjednom rekla, ma kakav je ovo blef, taj hljeb neće doći kao ni sto puta prije. I najednom sam odlučila da izadjem iz reda, otišla sam recimo pedeset koraka dalje. Išla sam malo pravo pa desno, tu je bio ulazak u zgradu „Svijetlosti“ i ja, kako sam ušla unutra, znači prešla sam tih pedesetak koraka dalje, tako sam začula strašnu eksploziju. I sad svi mi koji smo se tamo našli, samo smo osjetili olakšanje: „Ah, dobro je da sam ovdje!“ Dakle, toliko me je djelilo od smrti.
Zvjezdana Marković je rodjena dvadesetsedmog marta 1952. godine u Sarajevu ( Jugoslavija ). Zajedno sa mladjom sestrom odrastala je u intelektualnoj i umetničkoj porodici - uz majku Milku, domaćicu i oca novinara i književnika Milana Mučibabića, autora sedamnaest knjiga o Narodnooslobodilačkoj borbi čiji je bio direktan učesnik. Poslije rata je radio kao urednik i novinar sarajevskog dnevnog lista „Oslobodjenje“ sve do 1969. godine kada je, razočaran situacijom u društvu, otišao u prevremenu penziju. Istovremeno je na sopstveni zahtev izašao iz članstva Komunističke partije Jugoslavije.
Zvjezdana Marković je studirala Ekonomski fakultet u Sarajevu, na kom i magistrirala. Bila je direktor marketinga i razvoja izdavačke kuće „Svjetlost“, jedne od najvećih u Jugoslaviji.
Tokom prvih mjeseci rata, koji je u Sarajevu počeo aprila 1992. godine, je sa porodicom živjela u muslimanskom djelu grada. Njihova kuća je bila meta svakodnevnih pretresa i pljački dok su oni kao Srbi bili nepoželjni. Suprug i njegov otac koji je sa ženom kod njih pobjegao sa Grbavice, svakodnevno su strepeli od mobilizacije u vojsku jedne ili druge zaraćene strane jer nisu željeli da pucaju na svoje sunarodnike.
Tokom ratnih dana u Sarajevu trpeli su zbog nedostaka hrane, vode, plina i električne energie kao i svih drugih osnovnih pretpostavki za opstanak u uslovima rata. Zbog čestih granatiranja su većinu vremena sa djecom provodili u podrumu. Zvjezdana Marković je u nekoliko navrata samo igrom slučaja uspjela da izbjegne sigurnu smrt.
Nakon što je u avgustu 1992. godine Vlada BiH odobrila izlazak iz grada majkama sa djecom, sa sinom i kćerkom je uz pomoć Jevrejske zajednice napustila Sarajevo. Nakon kraćeg boravka u Tijesnom u Hrvatskoj odlazi za Cirih, s obzirom na to da su tamo imali porodičnu firmu. U Cirihu se ponovo sreće sa suprugom, koji je takodje uspio izaći iz Sarajeva. I iako su planirali da tu sačekaju kraj rata, kada su otkrili da su ih poslovni partneri opljačkali odlučili su da dodju u Prag u kom žive do danas. Suprug Sava je kao arhitekt osnovao uspješan arhitektonski biro dok Zvjezdana do danas radi kao menažer u kulturi baveći se promocijom kulturnih vrijednosti svoje zemlje. Prevela je nekoliko knjiga sa češkog i na češki ( „Doktor Karel Bayer a počátky moderní zdravotní péče v Bosně a Hercegovině“, autor Valerijan Žujo, „Lastavica“ z.s. 2023 ; „Ubiše nam Ferdinanda“, autori Martin Ježek i Pavel Trojan, Narodna univerzitetska biblioteka, Sarajevo, 2021; „Proč?: Svědectví o životě s dr. Oldřichem Peclem a o pražském procesu roku 1950“, autor Ana Milić Peclova, For Prague 2017 ; „Sjećanja na Bosnu Františka Valouška“, Bosanska riječ, 2015; „Bosenský kat“, autora Ranka Risojevića, For Prague 2010).
Jedna je od junakinja dokumentarnog filma „Ženy od vedle“ Teodore Remundove, snimljenog 2016. godine.
Čest je gost besjeda u školama gdje, na osnovu ličnog iskustva govori o izbjegličkom životu i problemima integracije stranaca u češko društvo.
Član je udruženja „Lastavica“ koje su u Pragu osnovali gradjani bivše Jugoslavije.
Hrdinové 20. století odcházejí. Nesmíme zapomenout. Dokumentujeme a vyprávíme jejich příběhy. Záleží vám na odkazu minulých generací, na občanských postojích, demokracii a vzdělávání? Pomozte nám!
