Stanislav Vale

* 1930

  • -"...i pak san bija u Monfalconu, poslije i pa san bija po Italiji, 2 godine san radija..pa kad san vidija da ne puštu ženu, ja san se vratija. San reka:“Ja ženu ne puštin“. Kako san poša bez pašoša i san doša bez pašoša. I san doša..ja san..nisan nikom ništa reka, ja sam se uhvatija uvečer san preko (??) poša i via, za Pulu. Dođe tamo policija: „Vi? Dokumenti?“ „Ja niman ništa“, san reka. Ne ne, san ima jedan..ja san poša prije na konzolo, u Trst, sad se sjećan. Su mi niki dokumenat dali da ja mogu liberamente poj u Jugoslaviju da meni neće..ja san prije pita da eli će me u zatvor. „Neće, morat ćete poj na ispitivanje, simo i tamo, ali u zatvor vas neće, pošto vi niste ništa napravija, duga niste ostavija u Puli, nikakovega, i vi ste slobodan. Vas neće.“ (...) Ja san pita ljude, neke Slovence, je bilo još.. povratnika..pa san pita. „Slušaj“, jedan mi je reka, „otkad nisi vidija familiju?“ „Ma dvije godine već.“ „Vi idete u zatvor“, je reka, „u Ljubljanu, onda je bolje da vi idete familiju prije viti u Pulu, inače je ne vidite vi“. Ni ni reka, „a dobro..ti vlak, će doj brzo?“ Nisan ni finija reći, šviče vlak, je došla tamo u Divači. Ja pravo na vlak, bez dokumenti, bez šoldi, bez ništa, drito ra..za Pulu. I doša san u Pulu, u jutro rano. Iiii... tako. Ništa, kad san doša.. - (treća osoba): U 6 ur si doša. - ..vi ste spavali još, ona je bila bolesna, i je bija tata, mama živi njihovi, danas su mrtvi svi oni, i sestra je mrtva, svi tri su umrli. I onda došla je policija poslije me iskati, pošto..policioti su vodili moje dokumente, a čovjeka nema. Kamo je iša? I onda su vidili, tamo piše odakle san i sve te stvari i oni su me došli tražiti na Valkane. Kod vas. I došli: „Je tu Vale Stanislav?“ „Da“, je doša moj (šogor??), jer reka „da, tu je“. „Dajte mi ga“, je reka, „vamo“. „Dojdite vamo. Hote hote naprid.“ I ništa. „Dobro jutro, dobar dan, da, ja san taj. Bija san gladan, bija san umoran, i ljudi su mi rekli da ja neću familiju viti“, san reka, „i ja san pravo doša u Pulu. A ne radi ničesa drugega. Oprostite“, san reka, „sad vi radite šta....ali ja, ko i triba, ja ću sve napraviti, samo ja san familiju doša viti“. I onda..“dobro, vi se spremite, i idete samnom na stanicu“. „No, to nikako“, san reka, „sada. Pošto ja san tek doša, ja treba da se odmorin, da jeden i pa ću doći“. „Ne ne, morate!“ Onda pitaju tatu od tebe, to...da...“garantirate i vi da će on doći na stanicu, pa moramo za Ljubljanu“, su rekli. „Ja ću doj sa njin“, je reka njezin tata. I tako je bilo, oni su pošli ća, i uvečer san ja... - (treća osoba): u 8 ur si se diga.. -...poša kja i pravo u Ljubljanu. Tamo san bija jeno sedmicu dana... -(treća osoba): ma neee, tri-četiri dana... - ...tri-četiri dana, na ispitivanje, ovo..prv..prvu noć san napravija u zatvoru. Svako toliko bi došli: „Šta spavaš?“ „Ne“, san reka, „se igran“. Hahaha..ovo-ono cilu noć, ovo-ono i san bija u zatvoru. (...) I tamo san bija tri-četiri dana, i onda su vidli, su se informirali da ja slabega nisan napravija, a u Puli san ima najveće prijatelje, Bepo Škuflić šta je bija mesar, on je umra i on, toliki su umrli šta su prijatelji..i on je garantira, on je bija u Partiji, on je garantira za mene, pošto mi smo veliki kumovi i prijatelji. Boga, brigadir Pliško, šta je umra, on je bija komandir milicije u Puli, najveći prijatelj mi je bija, pošto nisan nikad napravija ja strađe..i Vareško, oni su bili...komandiri. I ništa, to je...vidili da ja san bija dobar čovjek, da nisan napravija nikad ništa..(???) ja san platija, sve podmirija moj dug, ja san poša čist kja. Da me ne išću poslije."

  • -"Ja san iz Verude poša, iz Punte od Verude, čekali naveče društvo, na Punti z barkon, svi su bili onude. I ja san poša na Verudu, na noge i..a to je bilo novembra mjeseca..novembra. Ne znan..novembra. Da. Novembra miseca je bilo. Valovi su bili, ono mrtvo more, grdo i kiša i sve, oni čekaju, i onda..su koštali barku i poša u barku i pošli smo kja. Imali smo motor, imali smo timun uzad, vesle..svi armani smo bili. - A kadi je to na Verudi? Koja je plaža blizu? - Nikakva plaža ni nego na Punti od Verude, samo (skasi???) su tamo. - Što..oprostite, što je danas tamo? - A tamo je, na Verudeli, tamo je veliki rištorante sada. - Na Verudeli? A tamo di je ristorante na Verudeli? - Ja ja ja. - Tamo poli teniskih terena? - Ja. Da, na Verudeli, na Punti od Verude, valje vani tamo su me čekali z barkon, podzadi Verudele. - Bi mogli jednom onda to poć slikat tamo? Ja stvarno ne znam di je. Punta na Verudi..Punta... - Punta. Špic! - Dobro, samo da se tornamo...špic, punta.. (...) -Ta barka s kojon ste pošli, s kojon ste pobjegli, koja je vrsta barke to bila? Koja je vrsta barke bila to? - To je pašera bila. - Pašera? - Pašera. - I ko je bio gazda te barke? - Svi tri familije smo bili gazde, pošto svi skupa smo je kupili. I tu barku smo regalali onima koji su nas spasili. San reka: „To je poklon ča ste nas spaslili.“ Smo regalali. - Ciozotti..inače, ribare iz Chioggie zovu ciozotti. - Da čezoti, čezoti.. - Rečite jednu stvar; u tu barku kolko vas je onda stalo? - Osan od nas je bilo. - Osam od vas? Dve fameje plus vi? - Dvi familije i ja sam. ...A, je bija brat od tega Gabre. Ive. Ive. (...) -Svi su..svi su...Znači, dvoje male dice je bilo? - Da. Dvoje male dice. - Dvoje male dice. Tri i tri. - Da. Dva su umrli. - I krenuli ste navečer? - Navečer, u 9 sate se sjećan sat; u 9 sati navečer. Iz Punte od Verude. Špica, punte od Verude. Blizu Verudele, od Verudele tamo. Punta Veruda, to je Verudela. Smo krenuli u petak večer u 9 sati, a stigli smo u Veneciju, tamo u Chioggiu, u nedjelju oko podne, 12 sati. - Kažete još da su bili veliki valovi? - Valovi, kiša, na mrtvo more, pešekani okolo, i mi u barki, pak smo vidili da nan gre voda u barku i onda šta ćemo? Smo imali une bokaporte, a to je težina bila na barki. U more smo bacali to. Izgubili smo timun, ča je hitalo barku gori i sad...timuna ni, a ja san mornar, ja san bija..na moru san rođen. Onda san reka: „Non fa niente, timun ću biti ja“. Veslu ja vržen uzada pa ja đirivan sa veslon uzada (šija voga????) se dela. Ja znan..na barki san bija..dosta..vajka. Sin ud ribara. I ja san (šija voga??) i drugi vesle smo imali. Motor ni iša više, ni bilo benzina, i motor..i na vesle smo đirivali."

  • -"Znači, vi ste..pobjegli ste...kamo? Preko mora, kamo ste pošli? - Pravo smo došli u Chioggiu. - U Chioggiu? - Blizu Venecije, da. - Chioggia je poznata kao ribarsko (središte??), da.. - Da da, ribarsko...nas su spasili ribari, tamo na moru. Pošto od petka večera, do nedjelje do podne smo bili na moru. Već smo se bili izgubili,..ali zadnje vrijeme, bilo je prema jutro; to bi bija..bija bija..nedilja prema jutru...vidili smo daleko jedna svića, po noći, daleko to je bilo. I šta smo mi napravili? Mi smo tražili šta bilo bilo, ko bimo bili galeba na moru smo vidili – to je Venecija! To je Chioggia, to je ovo – ono. Približimo se, galeb gre kja – mi smo uvijek izgubljeni. I onda ništa. Onda..to smo vidili pokle toga, gle, ma di..“Ma kako brodovi u Veneciji“, Gabre je govorija, ga ni, on je umra. On je ima cilu familiju, šćere je ima, i ženu i sve tako, su plakali svi. I ovo-ono. „Ma sad“, je reka, „ma si, još malo smo“, on je dava kuraj toj familiji. Na jeno vrime vidimo jeno svjetlo. „Porka mižerija“, kaže Gabre, „tu se niko svjetlo vidi“. Šta je to? Niko svjetlo se vidi. Šta je to? I onda ništa, kad smo vidli to svjetlo: „Imate frminanti?“, san reka. „Da“. Jedan je ima i frminanti, a drugi je ima škatulu. Nažgali smo to, jer znaš šta san napravija? Benzina smo imali i ja san moju jaketu nalija benzina i veza na veslu. Na veslu. San se snaša. Na veslu san veza tu moju jaketu i kapot, ča san se ugraća po noći, i san nalija benzine. Kad san to diga gori, upalija.. su nan oni znak napravili da su nas vidili. Poslije jedan sat; to su bili jako daleko su došli, ti..oni. Ali prije nego su oni došli ja san zapalija sve nas na barki. Ta je bila lipa! To smo svi oganj ulovili! I su počeli skakati u more svi čisto, pošto benzina je bilo, to samo ko je malo benzin to uhvati. Smo se upalili svi, i ti oči, i kose..i svašta je bilo. Samo se spasili, to smo puhli i sa vodon i ovo i tako..Pušte me ća. Poslije jedan sat dođu i pitaju nas: „Chi siette voi?“ „Siamo profughi di Pola, vogliamo andar in Italia.“ Ma ki bilo bilo, anke ko su partizani, bimo bili pošli, samo da se čovjek spasi. Ništa, oni su se približili, najprija su dicu..doli po škalah, pošli u barku, dicu gori nosili; su bili dva dica tamo (??), i poslije mi, ovo-ono..“Dove vuole andar?“ „Volemo andar dove che volete voi, à Venezia, basta che siamo (??).“ „No, andiamo à Chioggia perche là ricevano tutti i profughi“. „Va bene“. Razumijete talijanski? Da. Dobro je. Eko. I onda s nas povezli u Chioggiu. A svega su nan dali; kafe, mlijeka za djecu, paštašute, isti i piti, veramente ti mornari, ribari su bili, svega, su nas povezli u Chioggiu. Tamo nas je policija čekala, oni su telefonirali i sve i su nas povezli u niko albergo. Kad su nas povezli u albergo, tamo su nas čekali hrana, spremni stolovi, sve, i jedan mužikante nan je svirija za veselje napraviti još. I odonuda, poslije jedno dva-tri dana san poša u Udine, tamo je bilo Campo, ko centramento, uvi...Campo profungho."

  • Celé nahrávky
  • 1

    Pula, 30.01.2014

    (audio)
    délka: 52:21
    nahrávka pořízena v rámci projektu Iron Curtain Stories
Celé nahrávky jsou k dispozici pouze pro přihlášené uživatele.

Uspio sam pobjeći ali vratio sam se zbog supruge

Stanislav Vale
Stanislav Vale
zdroj: Pamět Národa - Archiv

Vale Stanisalv rođen je 23.04.1930. u Raklju.  Otac je radio u Koromačnu u tvornici cementa, a u slobodno vrijeme bavio se ribolovom na istočnoj obali Istre, i kao mnogi u to vrijeme lovio je na dinamit. Znao bi uhvatiti pun brod ribe, koju je majka prodavala po selima.  Svi su morali pomagati i raditi u obitelji kao otac. Svake nedjelje je išao u crkvu. Budući da su bili jako siromašni, otišao je služiti kod jednog gospodara u Šegotiće i na taj način pomogao obitelji jer im nije bio na teret. U Šegotićima je čuvao ovce.  Godine 1945. radio je u Puli, Sijeća se da ih je bilo oko sedamdesetak koji su radili za Nijemce. Nisu bili gladni, Nijemci su bili isti prema svima. Imali su iste plaće. Kraj rata je bio vrlo težak. Kad je Pula oslobođena on i otac su radili pod Englezima. Neki su željeli otići u Italiju i bila je mogućnost tko želi ići da ide, da ih se pusti kao ezule. Njegov otac i familija optirali su, a on je ostao još devet godina. Imao je odličan posao, radio je kao mesar. Živio je na Valkanama, u crvenoj vili u pineti. Nagovarali su ga, svi su otišli, otiđi i ti. I tako je prvi put pobjegao da vidi kako je . On je pobjegao u studenom 1954.g. pa se vratio jer mu je žena ostala ovdje. Kad mu ženu nisu puštali odlučio je da će pobjeći nazad. Prije nego što je krenuo u Jugoslaviju otišao je do konzula u Trst raspitati se da li će završiti u zatvoru. Kad su ga pitali zašto se vraća odgovorio je radi familije. Stanislav Vale ostao je živjeti u Puli još desetak godina i kad su dobili pasoše on i žena prešli su u Italiju, gdje i danas žive i povremeno se vraćaju u Pulu.