Antonio Ottochian

-"...ja se vratin..doma..i kamo ću sada? To je..to je bilo..pedeset i..prve. I se vratim doma, kamo ću sada, kamo neću..onda san se opet zaposli..u Labin, kako san reko, i otuda, z Labina da ne valjan, onda san se zaposli u Uljanik, i z Uljanika..vidin..da me ne šmekaju, tu san kupio motor. I pokle...kupija san motor od 250 kubika..da otkupin novce. Ja san na moru, i prekovremeno san radio, čak na ribu san išo da zaradin, ja sam van uvijek..uvijek san se znao prehitit u životu. I ovaj...'54. san se oženio, jenon ženon koja je imala dijete, i čak i to san prisvojio, san reka baren da..baren da san..da san.. donekle smješten. Pa san napravio gore za sebe. Dokle nan se dijete (?????) pa su zapovijedali mi i jedan i drugi. Čak, pardon, čak san bio dobio dokumente da buden poslovođa na kampi, ča je delala tu..tu sam bio jedno vrijeme poslovođa za minere. San se oženio i..ne ide, ne ide, ne ide, ne gre nikako..'63. san išao u Italiju, kod sestre, nekako san bi dobi pašoš priko veze, i '64., u početku, san ima jenu prijateljicu koja je radila u kinu Za..Beo..Zagreb, i njoj se, ovako, povjerija. A ni... je imala ona prijateljicu koja radi na udbi. A ne..ne..nehotično, ona je njoj rekla. I ja, u dvanajston mesecu, ja san bija poša s pašošon, i iden...da iden priko granice. Kad san doša na granicu, kaže: „Ne možeš“. I, kad je reka da ne mogu, ja kidnen, na pola granice delan ovako. Talijani se smiju u bojžu mater. - Ste ga udrili, ili kako? - Ne ne! On da će, da će vit za tamo i za to vrijeme ja san skliznu. Do pola granice. Pole znan da neće oni pucat. I sada ja moran poć u Pavinu, neman..papire. A maršijan mi govori: idi tu i tu, ćeš dobit papire i onda ćeš moć ić slobodno. I onda san bi sve do..'65....do trinajstog..januara."

-"I onda na vlak za na Divaču. Idemo za na..za na Divaču, pa nisan van pričo unutra kako san bio, sam bio ranjen i sve, nisan ime...da da da! Pokle toga to dojde! I idemo u Rijeku, u Rijeki smo spali u jenoj kasarni, svi doli, kao mački, i ujutro svi na noge u Klanu. Došli smo u Klanu, isto u jenu kasarnu..nije bila baš ono žica okolo..bilo je, ma ni bilo tako kao i po drugin logorima. I tu..u svaken bunkeru; je bilo 4 bunkera, koliko znan, 5 od nas. A tu je bio otac, a on je bio ljubomoran na mene jer ta Nemac je bio jako dobar. I kad je on išo puštiti vodu, ja zamen onu pištolu, ja vrtan mine. I Nemac me trčka po ramenu. A otac na mene viče. Ne viče ča me volio nego...ni me volio nikada, kao ni ti drugi, ne. I nije me nikad... i neka mu iden po ručak taj dan, ja san moro ić nizbrdo dolika, (danas??), kako je bilo je bilo, i on mi daje polovicu ručka. Nemac. Čak je donio dasku da ja mašinu stavin uvako i me učio kako treba mine vrtat. Ja san ima svega i svašta, ne. Nisan bio sit, ali nisan bio ni gladan. Jer mi je on dava. I onda, nakon mesecadana, kaže..neke riječi san razume, kaže: „Ti greš na (burlat???) deset dana“. I dojdu ti njegovi oficiri, meni daju čikulade i ovo i ono, i su mu dozvolili..neka iden ja..ja san reka: „Neka ide on sam, da mi ne smeta“. I nakon 10 dana dojde i pokle se menjala komanda i ovaj Nemac govori: „Sad ćeš poj ti. Kad on dojde, ćeš poj ti.“ I on je doša...prvi put, drugi put san reka opet neka ide on. „Ne, nema tu“, govori, „moraš poj ti! Jer za tebe san..“, kao, „si dobar“; mene su Nemci oficiri vel... jako su me volili. I, ovaj..nije on doša. - Govorite za oca? - Otac nije doša. I onda uvečer sprema kasarnu, dojdu dva od njih esse esse. Kamo me vozu, ja nemam pojma. U jenu prostoriju, (??) ovako jena stolica, i nosu onaj remen na tri. I mene jednaput po leđima. I otuda me pelju opet u ka..i opet na posao! Nemac ljut na mene! Kažen ja pum pim pim pim..nisan razumio šta..neka bežin! A kud ću bježat kad ne znan kuda?? Kud ću bježat?? On je hito da pobegnen. Onda drugi dan isto tako, dva puta. Ali opet na posao. I otuda..ja lijepo to čujen, u noći, to grmilo, nevremena, ovo i ono, struje nije bilo..sam čuo, kaže: „Bižmo!“ Uzad nas. Smo se, ovako, znali, smo vezali neke punjave, nešto, i smo rivali pobeć. I jedna je osta..ni bilo ono jako veliko i puno žica, ali je bilo..njega smo vidili na žici, ali već je Rijeka bila skoro oslobođena! Jer oni su se svi pokupili, Nemci koji su bili, za naoružat bunkere, i mene ćapaju partizani na Učki. Mene..sedan od nas. I su nas peljali u neku bošku, ja vidin neku žicu, ja nisan zna, to su bile njihove žice za vezu, ja nisan znao šta je to, i tu je bilo jeno 7-8 Nemaca, oni su otišli..tamo su ih popeljali, robu su donili, Nemce nisu vratili. Sreća da su došli drugi ki su pobegli, već su..ljudi su..nisu tolko sa ljudima i ljudi su...bežali, ne. A jedan kaže: „Nisu“, kaže, „nismo mi išli dobrovoljno, nego su nas pobrli. Vidite“, kaže, „skinite mu košulju pa ćete se uvjerit da li smo dobrovoljno, da ne...“ Kad su mi skinuli košulju, su vidili šta..remena, kako su me tukli! I otuda, Rijeka je već bila oslobođena, i sa (??) na Piran i za na Trst."